ВЕСТИ
четвртак, 05 јануар 2012 16:21    ПДФ Штампа Eл. пошта
Зашто немам право на сигурност

Пише: ученица из Косовске Митровице, Неда Здравковић

Дечји свет маште и моћи срушиле су црне птице. Милосрдни анђео није био из хора анђела којима ме остављала бака после пољупца за лаку ноћ. Испраћањем тате на ратиште, страх и немир се уселио у наш дом и до дана данашњег те бесправне станаре нисмо иселили. Сирене, бомбардовање, полицијски час и тај немилосрдни УЧК, који киднапује, убија, пали, прекид школе… А онда су се све те несреће преселиле на мост најлепшег града на Ибру. До дана данашњег је остао подељен. Он је мера нашег страха и сигурности. После мартовског погрома 2004. године, схватили смо да више нисмо деца, јер нико од више није крио сузе од нас. Свако је неког свог изгубио, а дивљање Албанаца нико није могао да заустави. Спалили су и уништили све што је српско… Живимо другу деценију, опасани бодљикавим жицама, свакодневица мирише на дим запаљених цркава и манастира, на миомирис који се шири из костију оскрнављених православних гробаља на почетку трећег миленијума… и све ово том истом свету није сметало… Али, барикаде сметају, барикаде треба да се склоне милом или силом… јер смо се усудили да се супроставимо… На мом крову виђам сенке хеликоптера, њихов звук омета наше часове, а звук сирена наше снове…

 

Да ли је сигурност привилегија и зашто ми на њу немамо право? Ми нисмо расли на ливадама различка и белих рада, ми смо расли на Косовом пољу, где од крви часног и светог кнеза Лазара и његових светих ратника бели божури постадоше црвени, то је мера наше истине, вере, храбрости, непокоривости и будућности. Моје одрастање је мешавина пуцњаве, сирена, страха. Сећам се бомбардовања, увођења полицијског часа, ванредног стања, прекида наставе. Сећам се и 17. марта 2004. године и суза оних који су изгубили своје најмилије. Сећам се очевог одласка на ратиште и мајчиног погледа који није  одавао страх да се ја не бих плашила.

Увек сам желела само сигурност, да знам да ћу остати овде и да се неће десити ништа због чега бих морала да одем у неки колективни центар. Али, све што грчевито желимо, неизоставно нам клизи из руку. Док си дете, мислиш да можеш да промениш свет, али временом постајеш свестан своје немоћи. И сад после 12 година имамо свакодневицу на коју се свако не би лако навикао. Буде нас ноћу родитељи, буде нас вести о смрти недужних, најчешће младих људи, бачене бомбе. Ограничена слобода кретања изазива узнемиреност и неспокој. Изласци нам се своде на пар кругова по граду, и то у оним деловима који су безбеднији. А, како је код вас у Београду?


Komentari
Dodaj Novi
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."