ВЕСТИ
среда, 09 јануар 2013 23:58    ПДФ Штампа Eл. пошта
ЗДРАВКО ТОЛИМИР, ГЕНЕРАЛ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ



Током протеклих месеци, такозвани трибунал у Хагу донео је неколико пресуда, које су коначно и највећим евро-фанатицима показале праву природу тог лажног суда, а то је жеља да се да правни облик већ наметнутој слици о Србима као јединим кривцима у ратовима у бившој Југославији. Ослобођени су хрватски и албански генерали чији злочини су опште познати целом цивилизованом свету, док је неколико српских официра добило најтежу казну – доживотни затвор. Колони осуђених Срба, коју су већ чинили војно и полицијско руководство Војске Југославије (заслужни за одбрану земље од НАТО ваздушне агресије и покушаја копнене инвазије 1999.), председник и руководство Републике Српске Крајине, велики број државника и официра Републике Српске, сада су се придружили и још неки, међу којима је генерал Здравко Толимир, уз генерала Младића у војном смислу најзаслужнији за ослобођење Сребренице и опстанак Републике Српске. Како су све ове пресуде наишле на недовољни гнев и неодобравање у Србији, покрећемо рубрику са биографијама познатијих и мање познатих Срба заточених и осуђених од стране лажног трибунала у Хагу. У част дана Републике Српске 9. јануара, почећемо са кратком биографијом једног од најзаслужнијих људи за војни опстанак Републике Српске, генералу Здравку Толимиру.

 
Генерал Здравко Толимир се родио 27. новембра 1948. године у Поповићима, општина Гламоч. Основну школу је завршио у родном месту, а Војну академију у Београду. Као југословенски официр, службовао је широм Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Почетак рата у Босни и Херцеговини затекао је генерала Толимира у Сплиту. Он се одмах ставио под команду Книнског корпуса, којим је тада командовао генерал Ратко Младић. Њих двојица су заједно отпочели оснивање Војске Републике Српске, односно оружаних снага Републике Српске, чији је председник у том тренутку доктор Радован Караџић. Толимир тада долази на место помоћника команданта за безбедносно-обавештајне послове Главног штаба Војске Републике Српске, да би тако постао један од седам заповедника Главног штаба Војске Републике Српске. Током целог рата био је Младићев најближи сарадник и заједно са њим је планирао и извршавао операције широм Републике Српске.

Након бомбардовања Пала од стране НАТО, током ваздушне агресије на Републику Српску, Војска Републике Српске је успела да зароби два француска пилота. За њихово ослобађање, командант Војске Републике Српске генерал Ратко Младић је затражио од француских власти залагање за укидање Хашког трибунала. Генерал Здравко Толимир је активно радио на разговорима са француским властима, како би склопили договор и ослободили пилоте. Пилоти су ослобођени, али су француске власти изиграле све договоре које су направиле са представницима Војске РС. То није био последњи случај да западне дипломате прекрше договоре са Србима: довољно је рећи да је амерички дипломата Ричард Холбрук после рата гарантовао Радовану Караџићу сваку врсту гоњења ако се повуче из политике, а и Слободан Милошевић је више пута био преварен лажним обећањима. То не треба да чуди, јер је званична доктрина америчке спољне политике „политичка целисходност“, односно да се не треба држати морала и међународног права, већ спроводити двоструке аршине и сваку врсту обмана у циљу остварења стратешких циљева. Сличан случај је био и када су Српске снаге, управо под командом Здравка Толимира, месецима освајале једно узвишење које су касније по договору предале снагама УН да то буде неутрална зона, а затим су "плави шлемови" одмах те положаје вратили муслиманима. Како су муслимански борци из Сребренице годинама покретали убилачке акције над српским цивилима а затим се тамо враћали корестећи се статусом тог града као "заштићене територије", Толимир је генералу Младићу предложио одлучну акцију, и дошло је до ослобођења Сребренице од стране Војске РС. Касније ће догађаје који су уследили том догађају (праведно кажњавање муслиманских војника одговорних за злочине над српским цивилима), западне силе представити као "геноцид", за који су ови српски генерали суђени а цео српски народ сатанизован.

Како су Срби били заговорници мира у БиХ, Толимир је био учесник више мировних преговора са међународним посматрачима. Најпознатији од њих су били преговори у Дејтону 1995. године, када је начињен Дејтонски споразум којим је омогућено међународно признање Републике Српске као ентитета у саставу Босне и Херцеговине. Упркос томе, велики број онога што је тешком муком и крвљу у рату стечено, у миру изгубљено дипломатским манипулацијама западних сила, које су убрзо послале своју окупациону војску у БиХ под маском мировне мисије, и инсталирале политичку фигуру високог представника, заправо протектора, који је добио практично апсолутну власт у земљи уз могућност да мења законе, смењује политичаре и на сваки начин нарушава дух Дејтонског споразума, наравно на рачун Срба и Републике Српске. Тако су многа дејтонска овлашћења, по  којима је РС фактички имала аутономију која се граничила са независношћу (укључујући сопствену војску) су у многоме смањена и пребачена на институције у Сарајеву. Али најгоре је тек долазило, а то је била најпре дискредитација а затим и прави прогон српских политичара и официра најзаслужнијих за оснивање и одбрану РС. 

Одлуком Биљане Плавшић, председника Републике Српске, генерал Ратко Младић и генерал Здравко Толимир су пензионисани, 1996. године.

Хашки трибунал је 2005. године оптужио генерала Здравка Толимира за ,,ратне злочине током рата у БиХ и учешће у геноциду над муслиманима у Сребреници 1995. године’’. Ухапшен је 31. маја 2007. године, у западној Србији, по наређењу квислинсшког режима бориса тадића. Припадници МУП-а Србије су га затим пребацили преко Дрине у Бијељину (Република Српска), како би сакрили од народа срамоту да хапсе српске генерале. Иако је генерал Толимир држављанин Републике Србије, тада су му понудили да прихвати држављанство Републике Српске, како је и сам потврдио на суђењу. Из тога долазимо до закључка да је тиме покушано јавно дискредитовање Републике Српске, која би свету била приказана као геноцидна држава која не поштује своје међународне обавезе. Тај покушај је тада пропао пошто генерал Толимир то није прихватио, али се критиковање Републике Српске наставило и кулминирало 2011. године, када је америчка глумица Анђелина Џоли изјавила да је РС ’’геноцидна творевина’’, а војнике Војске Републике Српске приказала као најобичније садисте и болеснике у свом филму ,,У земљи крви и меда’’. 

Толимир је у притворску јединицу Хашког трибунала пребачен 1. јуна 2007. године. У затвору је био изложен психичком малтретирању и нечовечним поступцима, што су потврдили и други затвореници и на шта се он жалио судском већу, али оно на то није реаговало. Први пут се пред судом у Хагу појавио 4. јуна исте године, када је одбио да се изјасни о кривици, у складу са међународним правом и статутом трибунала, док се не упозна са оптужницом. Друго појављивање имао је 4. јула, када је одбио да се изјасни о кривици, па су судије забележиле да се не осећа кривим. До почетка суђења чекало се две и по године, када је коначно почело 28. фебруара 2010. године. Генерал Толимир није имао адвоката, већ је искористио право да се сам брани. Тужилаштво је извело чак 126 сведока оптужбе, а одбрана само 4 сведока, што довољно говори о овом суду ’’правде’’! Као доказ геноцида који је генерал Толимр наводно починио у Жепи, изнето је да су тамо погубљена три члана муслиманског ратног већа, и да је то "у целини погодило муслиманску заједницу" (!?) Трибунал у Хагу је изрекао пресуду генералу Толимиру 12.12.2012. године, и са противљењем једног од тројице судија (пракса хашког суда је изгледа да се судска већа тако кроје да у њима буде један поштен човек који би повећавао легитимитет и углед твог суда а двоје нечасних који ће донети пресуду каква је потребна), осудило га на казну доживотног затвора (само месец дана након што су ослободили хрватске генерале Готовину и Маркача, и шиптарског терористу Харадинаја)!!! Када је чуо пресуду, као дубоко побожан човек, генерал Толимир се прекрстио, у неверици какве неправде овај лажни суд може да изрекне. Генерал Толимир је најавио да ће уложити жалбу, али је тражио дужи рок. 

Генерал Толимир течно говори енглески и руски језик. 

Погледајмо за тренутак какве су биле реакције код наших непријатеља, хрвата и косовских шиптара, на хашке процесе против њихових људи, чији злочини су били, за разлику од оних које су наводно починили Срби, отворено и без скривања извршени уз потпуну подршку међународне заједнице. За хрватске генерале су се у црквама одржавале мисе, а школе су прекидале рад да би ученици уживо гледали изрицање пресуде, молећи се за ослобађајућу пресуду. Када су им, првостепеном пресудом, вишегодишње казне изречене, цела држава је пала у транс огорчења против Хага, али и против Брисела. Некадашњи министар који је организовао хапшење Готовине буквално је представљен као издајник и исмејан на дневнику ХРТ-а. Па и након што су осуђени, држава и народ наставили су да их поштују, одавали су им почаст на државним манифестацијама, и, што је најважније и што је на крају уродило плодом, уложили велика средства у њихову одбрану у жалбеном поступку као и за одговарајуће лобирање (које је у неправедном западном капиталистичком свету често важније од правних аргумената). Није било Хрвата који су јавно говорили лоше о Готовини, није било тонова из разних невладиних организација који би говорили Хрватима да они треба да се срамоте што су створили државу заједничким злочиначким подухватом и да су злочиначки народ. Када би наша држава уложила у одбрану Караџића, Младића, Толимира и других она средства која из буџета иду на финансирање управо оних невладиних организација које наше војсковође представљају као злочинце којих треба да се срамотимо, уз одговарајућу подршку великих сила Русије и Кине које би преко Савета безбедности УН извршиле притисак на хашки суд да суди праведније, могло би се заиста помоћи нашим људима који се тамо налазе, а самим тим одбранити и част Српског народа који они репрезентују. 

О професору доктору Војиславу Шешељу, који без пресуде седи у затвору 10 година, и реакцији наше државе али и комплетног цивилног друштва (изузев чланова његове странке и других патриотских организација), сувишно је говорити. А ослобођен је рамуш харадинај, дефиниција злочинца и лошег човека, по професији избацивач, који се у својој књизи (која у Хагу није призната као доказ) хвалио да је убијао како Србе, тако и нелојалне Албанце, човек је сваки појам војничке части потпуно стран и који је након шиптарске окупације Косова постао званично политичар, а фактички један силеџија и шеф мафије који врши терор и над својим сународницима ако му се било ко супротстави на путу економског богаћења.

Из овог случаја треба да закључимо следеће. Лажни и неправедни суд у Хагу тренутно може да ослободи и прогласи невиним оне који су убијали, прогонили, пљачкали и мучили Србе, а осуђује на драконске казне српске патриоте које су само браниле свој народ. То су му омогућиле пре свега домаће квислинсшке власти, нарочито режим бориса тадића, које су, знајући праву природу овог анти-српског суда, ипак њему изручивале српске официре, генерале, па чак и председнике. Колико је крив тадићев режим, толико је криво и српско друштво, које се није у довољној мери дизало против таквих одлука, и које је прихватало да гледа хапшење и изручивање својих хероја зарад имагинарног и далеко у будућности обећаног уласка у Европску унију, која је и сама у дубокој кризи и фази распадања, а све то из уског економског интереса и жеље за „бољим животом“ (који се свакако неће остварити у бриселском капитализму чему нас уче примери наших суседа Мађара и Румуна који су ушли у ЕУ). Али оно што не сме бити допуштено то је да српски народ и српска држава још једном прихвате такав исход. Ако је неко и веровао у хашку правду, после последњих пресуда она је заувек забележена као најгнуснија неправда. За нас, Срби осуђени у Хагу налазе се у заробљеништву, као што се и наше територије налазе под окупацијом. Ми тренутно, у овом тренутку, те људе не можемо ослободити. Али шта можемо да урадимо? Можемо сваког дана да се подсећамо да су људи затворени зато што су се борили са снажну и слободну Србију, можемо да прекинемо сваку сарадњу са тим лажним судом и покренемо енергичну кампању међу пријатељским не-западним земљама, које чине 2/3 Уједињених Нација, да се пониште све пресуде овог трибунала, можемо да прекинемо интеграције у организације које стоје иза трибунала, и коначно, можемо и морамо да покренемо кривичне поступке против одговорних за изручивање Срба, који су директно помогли правну сатанизацију Србије кроз хашке пресуде. Онда ће се вратити слава и част Српском народу, а онда, када се однос снага у свету промени, што ће можда бити врло ускоро, у ослобођене Српске земље дочекаћемо из заробљеништва српске хероје.

Живео генерал Здравко Толимир!
Живео генерал Ратко Младић!
Живела Република Српска! 

Пише : Лука Пушић

Komentari
Dodaj Novi
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
 
Anonimus   |2013-02-19 01:29:11
SVAKA CAST!!!

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."