ВЕСТИ
понедељак, 08 јул 2013 23:37    ПДФ Штампа Eл. пошта
ШТА СУ ДОБИЛЕ А ШТА ИЗГУБИЛЕ СРБИЈА И ЦРНА ГОРА БЕРЛИНСКИМ КОНГРЕСОМ 13.ЈУЛА 1878.


Борис Цицовић Кучевски; Професор Историје и предсједник Извршног Одбора Српског Народног Покрета 1389 РЕПУБЛИКА СРПСКА

Да би се разумио Берлински конгрес мора се познавати тадашња консталација великих сила и њихових међусобних односа и узети у обзир њихове дугогодишње амбиције. За саму Србију па и Црну Гору, неопходно је познавати сам ток рата 1876. и 1877., и због чега се уопште и ушло у рат и са каквим плановима.Једна широко распрострањена заблуда је да је моћна уједињена Њемачка са Бизмарком водила главну ријеч на том конгресу. Многи историчари су то закључивали на основу позиције Њемачке као посредника и модератора између Аустрије и Русије чињенице да је била домаћин. Главну ријеч на том конгресу водила је као и у 99% других питања највећа сила тога доба Британија. Британија је са својом туркофилском политиком много више од Њемачке била заинтересована за Источно питање. Треба знати да од свих сила Њемачка се најмање бавила тим питањем. Интересантно је да је једино британска дипломатија била задовољна свим тачкам овог уговора док су све остале државе правиле компромисе по многим питањима. Ко и у сваком мировном уговору постоји побједник и поражени. Оно што Берлински конгрес чини тако интересантим је тешкоћа са којом се утврђује ко је побједник а ко поражен. Уз Британију која је диктирала мировни уговор највећи побједник је Аустро-Угарска. Она је тим уговором добила управу над Босном и над Херцеговином (тачније Босанским пашалуком) и тапију на Новопазарски санџак и тиме те територије отела Србији из руку. Требало би да знамо да је до 1878. природни правац проширења Србије био на запад, тек у немогућности тога почело се говорити о Косову и Македонији, уосталом повод за улазак Србије у рат је била подршка устанка у Херцеговини. Подијељена је интересна свера имеђу Аустро – Угарске и Русије која је била у корист ове прве јер је у њу улазила да тада русофилска Србија. Турска је такође одлично прошла. У поређењу са Сан Стефанским уговором који је Порта потписала са Русијом, Берлински уговор дјеловао је као велика побједа турске дипломатије. Она је додуше изгубила пар округа (дато Србији) и нешто крша (дато Црној Гори) и Бугарска је конституисана као држава али у вазалном положају под Султаном и Источна Румелија као аутономна област у оквиру Османског царства. Будући да је руска војска годину дана раније била пред Цариградом, како су се надали добро су се удали. Русија је уз Србију највећи губитник. Поништени су им сви војни успјеси, Бугаска није постала независна држава а тиме и руска предстража ка Цариграду (главна утврђења на планини Балкан остала су у Турским рукама), изгубили су надмоћан утицај у Србији за следећих 25 година, балкански Словени нису више гледали на мајчицу Русију као спаситељку већ су се окренули себи самима. Дипломатски неуспјех на самом конгресу такође је био срамотан. И оно мало успјеха што су добили у виду утицаја у Бугарској било је кратког даха, тамо се установила хесенска династија Батенберг на челу са Александром који је брзо покварио односе са Русијом и окренуо се Њемачкој и Аустрији. Бугарска је после Српско-Бугарског рата називана балканском Прусијом. Србија је убједљиво највећи губитник Берлинског конгреса. Од Аустрије је изгубила Босну као и Херцеговину због чијег ослобађања је и ушла у рат. Због катастрофалног вођења рата срозала се у очима великих сила и што је важније у очима балканских словена и пан-слависта. То је био крах српског пијемонта и њене доминације на Балкану, (рат са Бугарском 1885. био је само последњи ексер у ковчегу), крах више деценијске политике вођене по Начертанију Илије Гарашанина. После рата земља се нашла у војном и финансијском расулу и била је приморана потенцијалном окупацијом од Аустро - Угарске да промјени своју спољну политику за 180%. Иако је постала независна држава Србија је 80-тих година по много чему била у већем вазалству него у вријеме кнеза Милоша само је господар сада била Аустро - Угарска. Иако је финансијски била уништена Аустро – Угарска је под пријетњом ултиматума обавезала Србију на склапање трговинског уговора са њом по повлашћеном положају и на изградњу жељезнице Београд-Врање. Кредити које је подигла ради наоружавања, обнове градова од турског пустошења, репарације становништву, и прије свега изградње жељезница, направили су од Србије презадужену земљу која без сталних нових кредтита и уступања монополског положаја страним компанијама није могла да избјегне банкрот. На крају Миланове владе 1888. држава је била дужна у висини од 6 годишњих бруто националних доходака. Ако је Србија и добила Ниш, Пирот и Врање прескупо смо их платили. Наша оптика гледања на Српско-турски рат и Берлински конгрес је нејасна и мијењала се а изгледа ми да се мијења и даље. Зна се да је за јавност у Србији Берлински конгрес био обесхрабрујући догађај, прије свега због давања права Аустро-Угарској да окупира такозвану БиХ. Оно што данас сматрамо као позитивну тековину, а то је међународно признање српске и црногорске државе, у очима савременика није имало нарочит ефекат јер то је било само признавање фактичког стања. Још је чуднија ствар са српско-турским ратом, који се некад звао Први и Други српско турски рат, а видим данас је чешће да се на њега гледа цјеловито, с тим да се понекад назива и српско-црногорско-турски рат (као да Црногорци нису Срби). Црна Гора је Берлинским конгресом проширена и добила Никшић,Подгорицу и Бар.Стереотип, какав смо на пример учили у школи, гласио је да је Први српско-турски рат завршен неуспјешно, а други успјешно, после чега је услиједио Берлински конгрес који је, из историјске перспективе, био по нас генерално благотворан догађај. У стварности, без обзира на неиспуњење стратешког циља и критичну ситуацију у коју је у једном тренутку доспјела, Србија у "Првом" Српско-турском рату није претрпјела никакав војни слом. Исто као што ни у Другом није имала знатнијих војних успеха, него је углавном била ријеч у напредовању узрокованом руским побједама. У Првом српско-турском рату се догодила Шуматовачка битка која је била страховит турски пораз. Руски међународни утицај је у то вријеме био тешко пољуљан захваљујући поразу у Кримском рату, и данашњи неки руски историчари држање Русије у то вријеме тумаче тим разлогом. Србија се окренула ширењу на југ због тога што јој је пут на запад био затворен, зато што је Аустро – Угарска уз подршку Британије и римске курије забранила Србији сва историјска и национална права у такозваној БиХ. Да смо ми слушали шта се министри спољних послова великих сила договарају и следили њихове савете Србија не би ни постојала. Андраши је после пораза код Садове 1866. и Аустро-Угарске нагодбе 1867. као члан угарске владе буквално је подилазио кнезу Михаилу и нудио му Босну на изволте само да би Србију одвојио од Бисмарка и Италијанских револуционара који су нас позивали (као и цијела либерална странка и Уједињена омладина српска Светозара Милетића) да као савезници наставимо рат. Горчаков нас је одговарао од рата, па нас је после кад је Рузима запело код Плевне, преклињао да у тај рат уђемо (великодушно нам је дао рок од недјељу дана да се спремимо). Кнез Милан је исто тако добио упуство од Цара, приликом сусрета у Плоештију, да Србија треба да уђе у рат тек када Руси пређу Дунав. То је учињено са закашњењем од 10 дана, 3 дана након пада Плевне ( 13. децембар 1877). Ипак стојим иза тога да је Србија изгубила највише. То како ми 130 година касније гледамо на тај догађај није пресудно јер нисмо ми ти који су живјели са последицама те погрешне политике. Идеја водиља цијелог народа о уједињењу свих Срба дјеловала је потпуно изгубљена, изгледало је да ће већина српског народа остати ван државе Србије, у страном ропству како би то рекли млади интелектуалци и патриоте тога доба. Спајање Србије и Црне Горе такође је онемогућено. То би било као када би неко за 100 година рекао да је разбијање СФРЈ и СРЈ и бомбардовање било дугорочно позитивно са Србију јер је постала независна држава која се окренула Западу и ЕУ, то би било гледање само позитивног у мору лоших околности. Пораз који је у очима Срба (мислим на све Србе и у Аустрији и Босни, Херцеговини, Црној Гори и Србији) изазвала окупација Босне био је огроман за савременике. Прави политички земљотрес који је деценијама оставио горак укус. Ми смо на наговор једног посрнулог панслависте жељног славе и рехабилитације у очима Русије (Черњајева) нашу војску умјесто на Босну због које смо и ушли у рат послали ка Нишу а планирано је касније и продор ка Софији. Черњајев је то радио из својих интереса, јер његов план није била Србија већ све словенски устанак на Балкану на чијем би се челу нашао управо он. Наш продор у ове крајеве није био за наш интерес већ за Черњајевљев који је хтио српском крвљу да диже Бугаре и остале против Турака. Званична Русија је од њега прала руке а ми смо му дали апсолутну команду над нашом војском. Све Србе који се нису слагали са њим називао је српским шовинистима који гледају само српски интерес умјесто да раде на слободи свих јужних Словена. Број руских добровољаца у Првом рату био је 2500 од тога око 700 официра (српских официра је било мање од 500). Међу њима је свако било и правих идеолога и бораца за слободу али већина су били авантуристи жељни славе и пљачке и бјегунци од закона. Њима се Черњајев (човек иначе изузетне личне храбрости) окружи па се у главном штабу српске војске наш језик није могао чути. Черњајев је у Србији имао диктаторска овлашћења ни кнез ни Ристић му нису могли ништа, када је српска влада започела очајничке преговоре о примирју Черњајев је на своју руку Србију прогласио краљевином, јер није хтио мир са Турцима. Руски панслависти и руски конзул у Цариграду Игњатијев су нас увукли у овај сукоб. Руку на срце нас није било тешко задобити за ту ствар јер је тај рат желио и народ и сви политичари, панслависти и Игњатијев послужили су им као додатни подстрек. Када јавно мњење у Русији буде видјело како Турци проливају братску словенску крв Русија неће смјети да остане нијема. Када се показало да је наша војска неспособна за рат они су нас наговарали да истрајемо говорећи ево сад ће Русија у рат само што није. Српска војска је издржала 4 мјесеца послије пораза код Ђунис, па у тој ситуацији преклињали смо Горчакова да нам изради примирје што је руска дипломатија и урадила. Черњајев је после Ђуниса са својом свитом напустио Србију за неколико сати без да је рекао збогом или пожелио срећу у наставку рата. Сваки рат има свој циљ, повод узрок, и оно што би се сматрало неуспјехом. Наш план је био да освајамо и дижемо буне по Балкану, сигурно није био да бјежимо из запаљеног Књажевца, Делиграда итд. Дакле Први турски рат био је потпуна катастрофа. У Други рат због несташице свега (хране, наоружања, људства, муниције, одјеће...) и неповјерења према Русији ушли смо прекасно. Рат је трајао 6 недеља а ми смо дошли само до Врања. Наше напредовање ка Приштини зауставиле су чете од пар стотина Арбанаса. Иако је стање Русије после Кримског рата уздрмано њихова дипломатија у овом периоду није била ни несхватљива ни ирационална већ напротив врло промишљена и лукава. Главни циљ у Русије у то вријеме није био српски барјак у Призрену него руска морнарица на Босфору и они су своју политику водили са тиме у плану. На том путу Србија је била далека периферија и ако био жртвовање српских циљева помогло руским они се од тога не би устручавали, као што и нису. Главни правац ширења Србије још од устанка јесте најприје Босна. Зашто? Зато што је Босна била најдаља турска провинција на Балкану (Хелму) са већинским српским хришћанским ратоборним становништом које је у залеђини имало и своју браћу у Аустро-Угарској. Самим тим Босна је за Србију била много лакши и берићетнији плијен него Косово а поготово Македонија у којој до пред крај XIX вијека нисмо имали никакав утицај. Једном једноставном акцијом Србије и Црне Горе у Рашкој Босна би сама пала као зрела крушка. Тако су барем замишљали наши политичари тога доба. Ако је 99% Срба тај рат и уговор сматрао поразом и срамотом ко смо ми да 130 година касније кажемо да то није тако. Иако вјерујем да треба извлачити историјска наравоученија, чему другом историја служи, овде се не ради о томе већ о здравом разуму који тада није постојао код наших политичара. Од свих циљева које смо поставили пред рат испунили смо свега један незнатан дио. Постали смо независна држава то јесте истина али врло скупо смо платили ту у суштини потврду већ постојећег стања. Позиција турске вазалне државе имала је много предности, као што су и Бугари схватили. Они су много дуже од нас били султанови вазали и због тога стално добијали уступке у Македонији која ми нисмо могли добити као независна земља. Српски народ у Турској био је непризнат и могао се изјашњавати као Грк или Бугарин, ићи у једне или друге цркве и школе. Ми смо првог српског владику у Призрену добили 1896. до тада Бугари су имали владике, школе а самим тим и утицај по цијелој Македонији. Имали су и цркву независну од Цариградске патријаршије. Све ово су добили као турски вазали које је султан у свакој кризној ситуацији хтио да пацификује чинећи им уступке. Милошева политика на бугарски начин. Споразуми Русије и Аустрије нису ријеткост било их је и после Берлинског уговора. Оно што покушавам да кажем је да је свако отварање Источног питања представљало врло компликован и пипав дипломатски процес за који ми нисмо били спремни. Ми смо ти који су отворили Источно питање и дали прилику Аустрији и Русији да се умијешају а самим тим и дијеле Балкан по њиховом договору. Будућност слободе Срба и њихова перспектива постали су ствар договора великих сила, чиме је њено стицање знатно успорено.
Као што смо видјели у овом тексту Римска курија и њен експонент Аустро – Угарска су чинили све да не дође до ослобођења тзв БиХ и њеног прикључења Србији, као и уједињења српских земаља. Чинили су то и са српском историјом на поменутом конгресу када је коначно завршен процес измјене српске историје започет у XVII вијеку.

Komentari
Dodaj Novi
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
 
Србо  - Одличан текст   |2013-07-09 10:10:18
Одличан текст и ово треба свако да прочита
...

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."